FABBRIJEVA KRITIKA DIKTATURE I REVOLUCIJE (PA I OKTOBARSKE)

FABBRIJEVA KRITIKA DIKTATURE I REVOLUCIJE (PA I OKTOBARSKE)
Trivo Indić,
Beograd Revija za sociologiju., Vol. XIV (1984), Ns I-2, str. 129-140

Radomiru Radoviću, za njegov poslednji april, 1984.

SAŽETAK
Autor detaljno analizira knjigu Luigi Fabbria ”Diktatura i revolucija" objavljenu 1921. godine, koja s obzirom na zbivanja u Rusiji poslije oktobra, ima nesumnjivo profetski karakter. Ona takoder predstavlja jasno artikulirane osnovne ideje anarhokomunizma. Zaključak rada je teza o nepomirljivoj oprečnosti izmedu revolucije i diktature, što se izvodi iz anahze revolucionarnih situacija od francuske do oktobarske revolucije. Okosnicu teksta čini ispitivanje suprotnosti izmedu autoriteta i slobode, odnosno države i društva, po čemu je relevantan i za suvremena zbivanja.

Studiju pod naslovom Dittatura e rivoluzione Luigi Fabbri (1877-1935) je pisao izmedu 1919. i 1920. godine, a objavljena je u Anconi, na italijanskom 1921. godine. Knjiga je nastajala, dakle, u toku samih zbivanja koja su ispunjavala oktobarsku revoluciju u Rusiji i bavi se ispitivanjem te svetsko-istorijske pojave sa stajališta Iiberterskog socijalizma. Kada je izdavačka kuća Editorial Argonauta iz Buenos Airesa pripremala prvo izdanje na španskom (u prevodu Diega Abad de Santillana), koje je izašIo 1923. godine, autor je samo neznatno, s nekoliko stranica, dopunio izvorni tekst (1) .

U opštoj konfuziji i odsustvu pravovremenih informacija, često i protivurečnih, što su stizale u zapadnu Evropu iz Rusije tog vremena, Fabbrijeva pronicljivost i intelektualno poštenje u obradi teme i činjeničkog materijala, dali su knjizi konačnu vrednost, profetski karakter. Moglo bi se reći da je malo onih analitičara oktobarske revolucije s levice koji su tako oštroumno i tako duboko, a tako rano, iskazali svoju zabrinutost i nemir pravcima koje su uzeli glavni tokovi oktobarskog prevrata i protumačili svoju ranu bojazan za njenu konačnu sudbinu. Vesti koje su stizale o progonima i obračunima s drugim, neboljševičkim tendencijama u okviru ruske revolucije, a posebno s anarhistima, o gušenju ustanka u Kronštatu ili seljačkih gerila u Ukrajini (pokreta Nestora Mahnoa), učvrstile su Fabbrija u uverenju da je u Rusiji trijumfovala diktatura a da je revolucija uzmakla.

Da bi potpunije osvetlio taj zaokret u ruskoj revoluciji Fabbri je analizirao pouke poburla i revolucija koje su u Evropi prethodile revoluciji od 1917. godine. Njegov zaključak je sledeći: izmedu revolucije i diktature postoji nesvodljiva, nepomirljiva oprečnost. Diktatura je izraz unutrašnje logike države, tj. vlasti kao institucije. Ono novo što nastaje u društvu, ako hoće da se ostvari, ako hoće da bude radikalna promena, negacija starog, tj. revolucija, mora da prevlada, da odbaci logiku države. Nikada država nije bila, niti će biti, revolucija, jer je revolucija nešto mnogo složenije, dublje, odlučnije i presudnije nego prosto osvajanje vlasti.

Zla revolucionarnih diktatura kao političke esencije revolucije - ostajanja u domenu političke revolucije, a ne korenitog zahvatanja u socijalntl revoluciju jesu u zamenjivanju socijalne revolucije kao projekta totalne izmene u kome moraju učestvovati svi, uz poštovanje slobode i autonomije svakog, sistemom autoriteta koncentrisanog u malo ruku, koji ne stoji ni pod čijom kontrolom, koji je tutor svakoj inicijativi, za koga je svaki gradanin pre svega i samo podanik a ne slobodni kreator vlastite i kolektivne sudbiile, i koji se vodi interesima samog tog autoriteta. To su ona upozorenja koja Fabbri nalazi već u velikoj francuskoj revoluciji od 1789. godine, pa i kasnije, a naročito kod Bellegariguea, Coeurderoya, Proudhona, J. Dejacquesa. Od ovog poslednjeg, radnika i bundžije iz juna 1848. godine, naročito preuzima njegove kritike škole Blanquijevog socijalizma (iz članka Les dictatures providentielles, Le Libertaire, New York, 7. april 1859). U uverenju da se samo sredstvima slobode može stići do slobode, Fabbri će takode preuzeti mnogo toga od Proudhona kao kritičara diktature shvaćene kao centralne vlasti koja se uspostavlja posle pobedničke pobune da bi upravljala revolucijom.

Na početku svoje studije Fabbri posvećuje jedno poglavlje opštoj temi o problemu države. On smatra da država nije instrument revolucije. Njen instrument je sloboda. Osvajanje vlasti može imati kontrarevolucionarne posledice ako se revolucija redukuje na to, uprkos širini i bogatstvu revolucionarnog programa, jer je svaka vlast načelo reakcije, čak i kad se naziva demokratskom, radničkom ili socijalističkom (str. 96 izdanja na španskom, tj. str. 39 izdanja na italijanskom). Socijalna, revolucija posredstvom države je kontradikcija u pajmovima, jer kako se ne radi o tome da se jedna dominacija zameni drugom, kao što se slučilo u prošlim revolucijama, već da se ukine svaka dominacija čoveka nad čovekom, potrebno je ukinuti samu vladajuću vlast i boriti se protiv nje kao protiv neprijatelja. Revolucija se, tako, sastoji u neprekidnoj borbi protiv države, sve dok država postoji i javlja se u bilo kakvoj formi. Diktatura, koja je država u obliku apsolutne i centralizovane vlasti, čak i kad uzme ime proleterske ili revolucionarne jeste, sledstvo tome, negacija revolucije. Nakon što su srušene stare vladavine, dodaje Fabbri, ona je, štaviše, tiranska država koja se iznova rada iz vlastitog pepela (str. 97 španskog, tj. 40 italijanskog izdanja).

Država je praktični monopol vlasti i dok god postoji ona kao oblik socijalne organizacije postojeće i institucionalizovano nasilje koje zahteva potčinjavanje gradana i nameće arbitrarnost kako u ekonomiji tako i u politici. Država je konfiskacija slobode gradana, njihovo pretvaranje u podanike. Ona je oprečna organizovanju društva na temeljima slobode, stvarne ekonomske jednakosti - odsustva eksploatacije i klasa. Državni socijalizam, s monpolom države u ekonomiji, politici, obrazovanju, itd. nosilac je eksploatacije od koje profitira njegov vladajući aparat, funkcioneri, oraani represije i reprezentacije, koje Malatesta naziva novom parazitskom klasom. Ukinuti privatno vlasništvo, a ne ukinuti državu, citira Fabbri Malatestu, znači rekonstruisati privatno vlasništvo padom samih vlastodržaca (Malatesta u članku ”Lo Stato Socialisa“, L’Agitazione, Ancona, 15. maj 1897). Ruska revolucije je okončala u autoritarnosti i etatizmu tzv. diktature proletarijata. Jednu Marxovu i Engelsovu metaforu ”diktatura proletarijata“, koja je trebala da što plastičnije izrazi ideju o snazi proletarijata kao klase u obavljanju revolucionarnih zadataka, Lenjin i njegovi sledbenici, u jakobinskoj tradiciji, sveli su u praksi (u ime odbrane revolucije od iskušenja buržoaske restauracije i napada spolja), na diktaturu novoustanovljenog državnog i partijskog aparata. Ako se diktatura proletarijata definiše, kao kod Lenjina, izmedu drugih njenih odredenja, kao ničim ograničena vlast, pa ni zakonom ni ikakvim obzirima, onda se lako dogodi da tzv. revolucionarni teror, koji je opravdan samo u smislu nužne odbrane i usmeren pre svega prema institucijama, tj. kada su ugrožene tekovine revolucije kao istinskog oslobodilačkog čina, prerasta u višak represije, u neopravdano nasilje. Klasni neprijatelj se uništava ne fizičkom likvidacijom, nego promenom odnosa vlasništva i načina proizvodnje koji radaju eksploataciju, to jest izmenom klasnog bića. Pišući ”Drzavu i revoluciju“ uoči oktobarske revolucije, u avgustu i septembru 1917. godine, Lmjin je diktaturu proletarijata odredio rečima ”države naoružanih radnika“. U toj prvoj fazi komunističkog društva, svi gradani se pretvaraju u službenike u najmu kod države, svi gradani postaju službenici i radnici jednog svenarodnog, državnog ”kartela“ (sva podvlačenja su Lenjinova - T. L). ”Celo društvo biće jedan ured-i jedna fabrika s jednakošću rada i jednakošću plata“, podvrgnuto ”fabričkoj“ disciplini koja, konačni cilj pokreta, ali je sredstvo neophodno za dalje kretanje napred“ Tri godine kasnije, u radu ”Dečija bolest ”levičarstva“ u komunizmu (iz 1920. godine), izmedu ”naoružanih radnika“ i istorije, ubaciće se novi posrednici, pa će shema diktature proletarijata izgledati ovako: diktaturu ostvaruje proletarijat organizoyan u sovjete kojim rukovodi Komunistička partija boljševika. ”Nijedna državna ustanova u našoj republici ne rešava nijedno važno političko ili organizaciono pitanje bez direktiva CeKa partije“ (CK ima tada samo 19 članova). Lenjin će još dodati da se partija oslanja na sindikate, koji su formalno vanpartijski, ali čije se rukovodstvo sastoji od komunista i sprovodi sve direktive partije. ”Gvozdena disciplina, najstroža centralizacija“ i širok i veoma snažan aparat ( ”proleterski aparat“, ”formalno ne komunistički“), su mediji koji partiju povezuju s klasom i s masom i pomoću kojih.se, pod rukovodstvom partije, ostvaruje diktatura klase. Po fabrikama i u administraciji taj se sistem dopunjuje načelom ”jednonačalija“, tj. individualno odlučivanje zamenjuje kolegiumsko, kolektivno. Tako autoritarni tip društvene organizacije zamenjuje diktature kiase diktaturom partije, odnosno partijskog aparata, koji personalizuje ujedno i najviše organe državne vlasti.

Otud je razumljivo što je Fabbri odmah započeo polemiku s Lenjinom, kao vodećim eksponentom boljševičke velzije diktature proletarijata. Fabbri je posebno ponukan i time što su boljševkki za opoziciju proglasili i sve one struje radničkog pokreta koje su drugačije mislile o toku i sredstvima revolucionarnih promena, a koje su, takode, socijalističke, odnosno komunističke po svojoj orijentaciji (levi eseri, anarhisti, sindikalisti, menjševici). On je pošao i od činjenice da su saveti radnika, kao osnovni agens revolucije, nastali nezavisno od boljševika još 1905. godine (kao i u februarskoj revoluciji 1917), kao spontana inicijativa radnika i naroda, s federalističkom, odnosno autonomističkom organizacijom odozdo. Naknadna infiltracija boljševika u savete (sovjete) dovodi do etatizacije tih samuopravnih ćelija revolucije i do njihovog praktičnog zatiranja kao organa neposredne proleterske demokratije.
Fabbri navodi doslovno Lenjinov tekst, programski govor "Naredni zadaci sovjetske vlasti“, sa Sveruskog kogresa sovjeta iz aprila 1918. godine, kao jasnu ekspoziciju jedne diktatorske koncepcije:

"Ako nismo anarhisti, kaže Lenjin, onda za prelaz od kapitalizma k socijalizmu moramo akceptirati nužnost države, tj. prinudavanja“. Formu prinudavanja odreduje stepen razvitka dane revolucionarne klase, zatim specijalne okolnosti kao što je, na primer, naslede dugog i reakcionarnog rata, zatim forme otpora buržoazije ili sitne buržoazije. Zato izmedu sovjetskog (tj. socijalističkog) demokratizma i primene diktatorske vlasti pojedinaca nema apsolutno nikakve principijelne protivrečnosti. Razlika izmedu proleterske i bulžoaske diktature jeste u tome što prva upravlja svoje udarce protiv eksploatatorske manjine u interesu eksploatisane većine, zatim u tome što prvu ostvaruju, i preko pojedinaca, ne samo mase trudbe= nika i eksploatisanih nego i organizacije koje su izgradene tako da bude, uzdižu, do istorijskog stvaralaštva (sovjetske organizacije spadaju u tu vrstu organizacija), baš te mase.

O drugom pitanju, naime o značaju individualne diktatorske vlasti s gledišta specifičnih zadataka danog momenta, treba reći da svaka krupna mašinska industrija, tj. baš materijalni, produkcijski izvor i temelj soci jalizma, zahteva bezuslovno i najstrože jedinstvo volje koja usmerava zajednički rad stotina, hiljada i desetina hiljada ljudi. I tehnički i ekonomski i istorijski ta potreba je očigledna, svi koji su razmišljali o socijalizmu uvek su je smatrali za njegov uslov. A kako može da se obezbedi najstrože jedinstvo volje? Potčinjavanjem volje hiljada volji jednog.

To potčinjavanje može, ako postoji idealna svesnost i disciplinovanost učesnika u zajedničkom radu, više Iičiti na blago rukovodenje dirigenta. Ono može uzimati oštre forme diktatorstva - ako nema idealne discipli
novanosti i svesnosti. Ali, ovako ili onako, za uspeh procesa rada koji je organizovan po tipu krupne mašinske industrije bezuslovno potčinjavanje jedinstvenoj volji je apsolutno potrebno. Za železnice je ono dvostruko ili trostruko potrebnije. Baš taj prelaz od jednog političkog zadatka na drugi zadatak, koji po spoljašnosti uopšte nije nalik na prvi, predstavlja originalnost momenta koji preživljujemo. Revolucija je nedavno slomila najstarije, najčvršće, najteže okove kojima su se mase potčinjavale pod batinama. To je bilo juče, a danas ta ista revolucija, i baš u interesu socijalizma, zahteva bezuslovno potčinjavanje masa jedinstvenoj volji rukovodilaca radnog procesa"(2) . Sva podvlačenja su Fabbrijeva, iako delimično obuhvataju i ona koja je sam Lenjin učinio.
Fabbrijev komentar ovog teksta je sledeći: ovde se vidi, kaže on, da se ne radi samo o nasilju i prinudi na štetu starih gospodara i preživelih buržuja, nego i o njihovom ispoljavanju nad radničkim i narodnim masa ma. "Diktatura klase se uistinu preobraća u diktaturu jedne partije, u ličnu diktaturu voda te partije, kako u oblasi političke tako i u oblasti ekonomske organizacije. ”Istina je, kaže dalje Fabbri, da u pogledu prve, i,enjin primećuje kako se diktatura primenjuje „protiv manjine eksploatatora a u korist eksploatisane većine.“ Ali nisu namere ono o čemu se ovde raspravlja. Te namere mogu biti najbolje; ali se ovde radi o posledicama dela i to nas nagoni da se zamislimo. Na jednom mestu istog teksta Lmjin piše, citira Fabbri, kako je diktatura gvozdena vlast, revolucionarno smela brza, nemilosrdna u ugušivanju kako eksploatatora tako i huligana. Medutim, kaže Fabbri, vrlo često se dešava da vlast, pa makar i bila revolucionarna, ispoljava prirodnu tendenciju da vidi u svojoj opoziciji sve same huligane. I sam Lmjin, na primer, nikad nije pominjao anarhiste a da ih ne otpuži za buržoaske ili sitnoburzoaske tendencije, pozivajući, praktično, da se s njima postupi kao s huliganima. "Kad nas je nova vlast oslobodila od buržoaske državne dominacije, tj. od kapitalističke diktature, ko će nas osloboditi od nove vlasti? Ko će nas osloboditi od proleterskih diktatura ili od onih koji tako postupaju u ime proletarijata?” (3) Ruska postoktobarska država je, uprkos socijalističkim aspiracijama, smatra Fabbri, autoritarna kao i sve države i tako se ponaša pema svojim gradanima, redukujući njihove slobode, odustajući u praksi od svojih, proklamovanih istorijskih ciljeva (odumiranje države, deprofesionalizacija politike, samoupravljanje putem sovjeta i sl.).

Nije trebalo dugo čekati pa da se Fabbrijeve analize potvrde. Proces ogosudarstvlenija (podržavljenja) radničkog pokreta i sindikata dostiže puni intenzitet već na Prvom sveruskom kongresu sindikata, 7-14. januara 1918. godine, Fabrički komiteti se pretvaraju u organe državnih sindikata, radnička kontrola se ne shvata kao pravo radnika da budu vlasnici sredstva za proizvodnju i da odlučuju o stvaranju i raspodeli dohotka, pa je tada Bil Šatov s pravom nazvao sindikate "živim leševima“. Koneres Anarhističke federacije Nabat, u aprilu 1919. godine, se već suprotstavlja učešću u sovjetima "koji su postali čisto politički organi, organizovani na autoritarnoj, centralističkoj, državnoj bazi“. Zahteva se zamena sistema Sovnarkoma i komissaroderžavija (komesarodržavlja) federacijom slobodnih sovjeta, izabranih neposredno u fabrikama i selima, bez partijskih listi.

Već tada je Trocki tražio ne samo političko suzbijanje nego i fizičku likvidaciju ”anarhističkih bandita“. Šest mjeseci nakon oktobra ČEKA je, u aprilu 1418. godine, provaljla u prostorije lisia >Anarhija“, dnevnog gla sila Moskovske federacije anarhističkih grupa, i u još 26 drugih sedišta koja su okupljala anarhiste. Mnogi su anarhisti tada ubijeni a preko 500 je uhapšeno. U isto vreme je i delatnost anarhista u Petrovgradu sjlom ugušena, kao i u mnogim drugim mestima u unutrašnjosti. Krajem 1921. godine okončana je fizičku likvidaciju anarhista. Fanja Baron, jedan od osnivača Nabata, i osam njenih drugova su streljani u zatvorima ČEKE Butirki i Tagankl, u Moskvi, u septembru 1921. godine. Čak su i oni anarhisti koji nisu prihvatili nasilje (tzv. Tolstojevci) streljani; jer su odbijali da služe u Crvenoj armiji. I dok su Fanja Buron, Leon Čornji i njihovi drugovi čamili u zatvoru, u leto 1921. Troclo je pisao: ”Mi ne zatvaramo prave anarhiste. Oni koje držimo u zatvoru nisu anarhisti, nego kriminalci i banditi, koji simuliraju da su anarhisti.“ Svoje čuveno, profetsko pismo Lenjinu, Kropotkin je uputio već u martu 1920. godine. U njemu kaže i sledeće: ”Rusija je postala revolucionarna republika samo po imenu. Sada njome upravljaju ne sovjeti nego partijski komiteti . . . Ako se sadašnje sianje produži, sama reč ”socijalizam“ pretvoriće se u kletvu, kao što je to bilo sa ”jednakošću“ četrdeset godina nakon vladavine jakobinaca.“ Dok je u ”Drzavi i revoluciji“ Lenjin govorio kako su obični radnici sposobni da vode poslove politike i privrede, on će već 1920-21. to poreći rečima: >:Praktični Ijudi znaju da je to bajka.”(4) Po njegovom naredenju na ideks će se staviti radovi Pelloutiera, pa i neki spisi Bakunjina i Kropotkina.

Nisu samo anarhisti bili kritičari novog poretka. I u redovima sam h boljševika radala se tzv: ”Radnička opozicija“. Jedan od njenih prvaka (Mjasnjikov) takoder je pisao, početkom 1921. godine pismo Lenjinu; u kome stoji i ovo: ”Sloboda govora je potisnuta u Komunističkoj partiji na najskandalozniji način . . . Ako se bilo ko u Partiji usuduje da ima svoje mišljenje, sa njim se postupa kao sa kriminalcem . . . Svaki napor da se izrazi misao je žigosan kao ”menjševičkia ili ”social-revolucionerskia . . , Za vreme zasedanja Kominterne u martu 1922. godine delegacija istaknutih boljševika (A. Kolontaj, Šljapnjikov i dr.) uputila je deklaraciju delegatima, u kojoj je i sledeći pasus: ”U našoj partiji vodi se oštra borba od strane centralnih organa protiv svakog, a posebno protiv proletera, koji se usuduju da imaju lično mišljenje. Ako bilo ko rizikuje da izrazi svoje, vlastite ideje, on treba da očekuje kaznu u jednom ili drugom vidu . . .“ Kako je vreme odmicalo tako se čak i Trocki menjao, pa u svom memorijalu od oktobra 1922. godine upućenog CK RKP piše: ”Deo koji masa članstva uzima u izgradnji partijskog sistema postaje sve više i više iluzoran . . . Mi smo sada dalje od radničke demokratije nego u najtežim vremenima ratnog komunizma . . . Nema znakova javne razmene mišljenja o najgorućijim pitanjima partije.“

Fabbri u svojoj knjizi iznosi podrobnu istoriju stradanja anarhista u postoktobarskom periodu, razvija kritiku novostvorenog sistema vlasti, analizira proces etatizacije i iščezavanja sovjeta, militarizaciju društva i fab ričkog rada, izborni sistem i zakonodavstvo, itd. Ono što je trajna vrednost njegove knjige jesu, s druge strane, načelna razmatranja koja izaziva jedna konkretno-istorijska situacija (oktobarska revolucija i vreme neposredno posle nje u Rusiji), a posebno ona koja se odnose na autoritarni komunizam, na anarhistički komunizam, na vezu izmedu marksizma i ideje diktature, tj. antinomije marksizma oko diktature (na primeru Pariske komune), kao i na anarhističko videnje revolucije, eksproprijacije i slobode.

U suprotnosti autoritet-sloboda, odnosno država-društvo (podsetimo se kako su anarhisti na pogrebu Kropotkina, januara meseca 1921. godine nosili na crnim zastavama ispisanu krilaticu ”Tamo gde je vlast, nema slobode“), Fabbri sagledava i problem revolucije. Cilj revolucije nije stvaranje novog opresivnog, državnog aparata, koji će vladati u ime radničke klase, već ukidanje svih klasa i svih oblika eksploatacije, političke i ekonomske nejednakosti i nesloboda. Još u toku trajanja revolucije sredstva za proizvodnju (fabrike, zemlja, prirodna bogatstva) prelaze u neposrednu svojinu društvenih kolektiviteta, proizvodnja se organizme prema načelu samoupravljanja, a javne poslove i službe, takode, neposredno slobodnom saradnjom svih, organizuju sami korisnici. Razara se svaka politička institucija načelom učešća svih u javnim poslovima, samoorganizacijom, neposrednim odnosima gradana u proizvodnji, radu i planiranju. To znači da se ništa ne nameće prinudom, već saradnjom i primerom, socijalizacijom proizvodnje odmah, bez odlaganja, iako je potpuna socijalizacija stvar vremena koje je, sigurno, duže nego vreme trajanja samog ustanka i eksproprijacije. Ono što je bitno jeste odmah ostvarivati načelo da svako može zadovoljiti svoje potrebe a da ne bude iskorišćavan i porobljavan od drugog. To se postiže podruštvljavanjem svojine u komunističkom značenju, eksproprijacijom privatnog vlasništva. Suštinska stvar se sastoji u tome da novi društveni odnosi ne stvaraju najamni, ropski rad, izrabljivanje i opresiju radništva. Direktna akcija proletera i naroda stvara slobodne organizme u proizvodnji i raspodeli (sindikate, kooperative, mesne zajednice, seljačke savete, fabričke savete, komunalne, regionalne i meduregionalne savete, potrošačke zadruge, savete za uzajamnu pomoć itd.) i garantuje minimum reda i neophodne koordinacije. Ona vrsta centralizacije koju nameće proces rada i koja se zasniva na dobrovoljnom pristanku biće nužna. Bitno je da to nije centralizacija vlasti u rukama jednog neprikosnovenog, nadredenog organa političke vlasti (Fabbri, op. cit., str. 343 izdanja na španskom, tj. 214 na italijanskom).

Da bi revolucija imala liberterski, decentralizatorski, antietatističke smer, ističe dalje Fabbri, neophodna je i prethodna moralna i materijalna priprema, potrebno je te grupe i socijalne organizme pripremiti za takvo shvatanje budttćeg društva, za odnose u kojima će imati punu inicijativu, punu slobodu i odgovornost u samoodlučivanju i solidarnosti s drugima, imati praktičan program za sloboda. Osnovno je da se revolucija razobruči uz maksimum slobode, ostavljajući otvoren put svima narodnim inicijativama. U svemu tome za Fabbrija je posebno značajno da se oslobodimo tzv. straha od slobode (el miedo a la libertad, la paura della libertà). ”Strah od slobode“ je argument svih pristaša diktature, jer je radnička klasa, navodno, nesposobna da sama upravlja sobom, da zameni buržoaziju u upravljanju proizvodnjom, nesposobna da održava poredak, tj. sposobna je samo da glasa za svoje predstavnike i vlastodršce. Tvrdi se kako je slobodna opasna, kako je autoritet nužan narodu, ”kao što ateistički buržuji kažu kako mu je religija nužna da ne bi skrenuo sa pravoga puta“. Anarhisti, naprotiv, vide u slobodi najbolji medijum, najbolje sredstvo revolucije: da bi se ona ostvarila, da bi se živela i da bi se nastavila (str. 348 španskog, tj. 219 italijanskog teksta). To što se diktatura i tiranija opravdava strahom od haosa, od ispoljavanja strasti, od cvetanja egoizma, brutalnosti, nediscipline ili nemara, bilo je to ujedno i sredstvo da se odbaci svaka ideja revolucije. To što je burzoazija upotrebljavala takva sredstva i tvrdnja da ih, analogno tome, treba da upotrebljava i proletarijat, ne dokazuje mnogo, smatra Fabbri, možda čak i suprotno. Jer socijalna revolucija ne može imati istu orijentaciju kao i buržoaska. Nisu sva sredstva koja su dobra za buržoaski rat ili buržoasku revoluciju dobra za socijalnu revoluciju. Autoritarna centralizacija koja pati diktatura je sredsvo potpuno štetno, jer je najpogodnije da preobrazi jednu socijalnu revoluciju u isključivo političku revoluciju, a naročito da onemogući narodu inicijativu neposredne eksproprijacije.

Ako je buržoazija upotrebljavala revolucionarnu diktatura, razmišlja dalje Fabbri, to je da okonča, uguši sama revoluciju, da joj postavi granice. Proletarijat ima suprotnn interes, tj. da revolucija prede svoj potpuni razvojni luk, ukine sve privilegije, sve klase, svaka nejednakost, sve neslobode, pa i sam proletarijat i kao klasu i kao stanje otudene ljudskosti. Ako se zaustavi taj tok revolucije uvek ćemo imati vlast ili diktaturu neke odredene socijalne grupe ili klase, ili partije, podelu društva na klase, tj. na vladajuće i one kojima se vlada. Promeniće se muzičari, ali će muzika ostati ista. Iz samog proletarijata (koji nije uvek tako homogen ili jedinstven) iznići će politička elita, nova vladajuća klasa (ili kasta, ako hoćete), nova birokratija, sačinjena od funkcionera radničkih partija, sindikata i sličnih organizacija. Ta klasa stvoriće svoju centralnu vladu, svoje činovnike, vojske, policiju, sudove, pa će praktično, i prestati da bude ”proleterska“; postaće manje-više (ime nije toliko ni važno), u stvarnosti isto ono što je danas buržoazija. U opštim crtama gledano, smatra Fabbri, put diktature ne može voditi revoluciju dalje od te perspektive, odnosno suprotno načelima anarhije, socijalizma i socijalne revolucije. Zato je toliko pogrešno kazati da se želi diktatura u korist revolucije.

Princip da se sloboda stiče u slobodi i da se istančava i usavršava praktikujući je slobodno (5) , Fabbri najbolje ilustruje čitavom trinaestom glavom svoje knjige (poglavlje ”Rad i sloboda“), gde se posebno obrušava na diktatorsku disciplinu rada, koja fabrike pretvara u kasarne. On spominje delove razgovora italijanskog socijaliste M. Garnieria s boljševikom Aleksandrom Šljapnjikovim (komesarom rada, koji je i sam bio metalski radnik, a k-tsnije postao i voda tzv. Radničke opozicije), objavljenog u tršćanskom listu II Lavoratore, 21 jula 1920. godine:
”- Koje sankcije se preduzimaju prema nedisciplinovanim i neproduktivnim radnicima?
  U svakom zavodu postoji sud koji sudi prekršaje radnika i, prema težini prestupa, može primeniti popravne mere i, čak, zatvor. Onaj ko dezertira sa svog radnog mesta, ako sindikat podnese prijavu, može biti osu den kao vojnik koji dezertira sa fronta. Zar nisu za vreme rata i radnic, takode, po fabrikama bili militarizovani.“

I uvek isti užasni argument-komentariše Fabbri koji glasi, ”Ako su tako raditi buržuji, militaristi, zašto to ne bismo mogli raditi i mi?“. Kako to, pita se Fabbri, da se ne razume da to znači pretvoriti se na svoj način u militariste i buržuje, to jest u sve ono šo je suprotno socijalistima?

Kada se već sruši buržoaska država i ukine kapitalizam obnova društva treba da se postigne dobrovoljnom saradnjom, u slobodarskom duhu, putem ubedivanja, dijaloga i primerom, putem eksperimenata sve širih i raz novrsnijih, a ne obavezno uniformnih ili vezanih za jedinstvene i krute planove obnove. Cilj je revolucije da nas oslobodi tiranije dlžave i eksploatacije gazda, da nas spasi ili odbrani od iskušenja jedne nove vlasti ili novih gospodara, da dokine svaku instituciju vlasti i spreči svaku mogućnost da jedan čovek može živeti izrabljujući druge, čineći ih zavisnim od sebe i da rade za njega. Niko ne sme biti iskorišćavan niti raditi za nadnicu zaviseći od drugog koji zaraduje više.

U duhu Malatestinog gradualizma, koji je raščistiosiluzijama liberterskih aktivista prošlog veka, Fahbri će napisati kako. anarhisti nisu takvi sanjari ili utopisti da veruju da će odmah, čim bukne revolucija i bude srušena buržoaska država, biti moguće ustanoviti bezvlasničko društvo (društvo bez vlasti). Nastavak i konsolidacija revolucije ne mogu se garantovati novim etatističkim formama, poniklim na ruševinama stare vlasti, već upravo revolucionarnom opozicijom takvim oblicima društvene organizacije. Ukoliko je nova vlast slabija, manje autoritarna, decentralizovanija, više izložena i podredena uticajima i pritiscima same revolucije, utoliko je moćnija, radikalnija i slobodarskija sama revolucija. Revolucionarna politika, ako se nešto tako uopšte može nazvati u anarhističkom žargonu, sastoji se u progresivnom smanjenju moći države, sve dok ova potpuno ne iščezne. Ideja diktature predstavlja drugu, sasvim suprotnu politiku, antirevolucionarnu politiku. Fabbri citira Bakunjinovu misao o tome kako anarhisti ne pristaju na nacionalne konvente ili diktature, pa i kad se nazivaju revolucionarnim, čak ni u tzv. prelaznim revolucionarnim razdobljima, jer su ubedeni da revolucija može biti stvarna, poštena, iskrena, otvorena, jedino kad je u masama. Onda kada se centralizuje u rukama nekolicine vlastodržaca, neizbežno se i odmah pretvara u reakciju. Vlast, država i diktatura su autoritarne institucije, organizmi koji su po svojoj prirodi kontrarevolucionarni, čak i onda kada veuju da su revolucionarne ili se nazivaju revolucionarnim, kao što su to i oni organizmi koji pod okriljem revolucije održavaju privilegiju i monopol svojine. Zato Lenjin nije u pravu, zaključuje Fabbri, kada smatra da ne postoji suprotnost izmedu socijalističke demokratije sovjeta i upotrebe diktatorske vlasti pojedinact (str. 258-239 španskog prevoda, tj. 154-155 italijanskog izdanja).

Na kraju ovih Fabbrijevih kritičkih opservacija zadržaćemo se još na njegovom tumačenju problema nasilja, jer on jasno luči, razlikuje nasilje i vladajući autoritet (bio on diktatorski ili ne). Iako je tačno da se svaki vladajući autoritet temelji na nasilju, pogrešno je tvrditi kako je svako ”nasilje“ (violencia, violenza), akt, čin autoriteta, i shodno tome, da ako je već nužno prvo onda je nužno i ovo drugo, tj. autoritet. Nasilje je sredstvo koje poprima karakter cilja radi koga se i preduzima, po formi u kojoj se primenjuje i po ljudima koji se njime služe. Ono je čin vlasti, autoriteta, kada se primenjuje da bi se drugima nametnulo ponašanje po ukusu i volji onoa ko zapoveda, kada je emanacija državne vlasti ili vlasti fabričkih gazda i kad služi da se održe u ropstvu narodi i klase, da se onemogući individualna sloboda podanika, da se iznudi poslušnost silom. Suprotno tome je slobodarsko nasilje (violencia libertaria, violenza libertaria), tj. čin slobode i oslobodenja, kada se nasilje koristi protiv onoga koji nareduje od strane onog koji neće da se potčini, kada je usmereno na onemogućavanje, umanjivanje ili razbijanje bilo kakvog ropstva, individualnog ili kolektivnog, ekonomskog ili političkog, i kada ga neposredno koriste ugnjeteni pojedinci, narodi i klase protiv vlada i vladajućih klasa. Ono prestaje da bude slobodarsko i, sledstveno tome, revolucionarno kada, tek što je srušena stara vIast, želi ono samo da se preobrati u vlast i kristalizuje u bilo kojoj formi vladavine. To je, nastavlja takva razmišljanja Fabbri, najopasniji trenutak svake rer-olucije, čas kada se pobedničko, slobodarsko i revolucionarno nasilje preobražava u autoritarno i kontarevolucionarno nasilje koje obuzdava i ograničava narodnu ustaničku pobedu. To je trenutak kada revolucija može samu sebe prožderati, uništiti, ukoliko jakobinske, etatističke tendencije dobiju prednost, i koje su u varijanti do sada poznatog, ostvarenog socijalizma iskazivale naklonost prema diktatorskoj vlasti. Specifična dužnost anarhista, koja sledi iz njihovih teorijskih koncepcija i praktičnog ponašanja, jeste da reaguju protiv takvih autoritarnih i liberticidnih tendencija (str. 300-301 španskog, tj. 183-184 italijanskog izdanja).
Kao što se vidi, anarhizam u borbi protiv nasilja dopušta i upotrebu nasilja, nasilja nužnog da se odbranimo od onih koji ga upotrebljavaju da bi dominirali drugima i eksploatisali druge, nasilja koje upotrebljavamo kada se nalazimo u stanju legitimne odbrane, nužne odbrane, nasilja kao defanzivnog sredstva. Rob je, pisao je na primer Malatesta, uvek u stanju legitimne odbrane, pa je tako njegovo nasilje prema gospodaru, prema opresoru, uvek moralno opravdano i treba da se reguliše merilima korisnosti, ekonomije ljudskog napora i Ijudskih patnji. Malatesta dodaje tome i to da ”tamo gde prestaje nužnost počinje zločin (6) .” Pretvaranje sile iz pukog sredstva u samosvrhu vodi neograničenom teroru. I Fabbri, kao dosledan malatestijanac, izričito će izjaviti da ne negira apsolutno upotrebu terora, naročito kada unutrašnjim neprijateljima revolućije dolazi oružana pomoć njenih spoljnih neprijatelja, kada se teritorija revolucije nalazi pod invazijom trupa reakcije. Sigurno je da se revolucija moa braniti, ali tako da se u toj odbrani ne odustaje od njenih ciljeva, tako da se ne napuštaju tekovine koje je ona već izvojevala. Zabluda je braniti proletere od buržoazije tako što ćemo proletarijat dovoditi u uslove polifičke i socijalne inferiornosti. Svaki revolucionarni teror koji je usmeravan iz jednog centra, preko policije, prekih sudova i vojske, uvek je najsigurnije sredstvo da se ubije sama revolucija i brane interesi novoprivilegovanih slojeva. Revolucija će biti, da opet poriovimo Fabbrijevu misao, utoliko radikalnija i potpunija ukoliko je antiautoritarnija, ukoliko je slobodnija od prinude i centralizma, od hijerarhije, a u korist inicijative naroda, direktne akcije, lokalnih komiteta ili komunalnih saveta, asocijacija proizvodačkih i drugill-slobodno konstituisanih i slobodno federalizovanih. Pri tome se ne radi o tome, i to treba uvek imati na umu, da se buržoazija potčini proletarijatu, nego da se ukine i buržoazija i proletarijat, osiguravajući svakome pripadniku ove dve klase mogućnost da radi i da živi od plodova svoga rada.

Fabbrijeva konkretno-istorijska analiza je profetski ukazala na stvaranje nove vladajuće klase u postoktobarskoj Rusiji, koja je, braneći interese novih privilegovanih slojeva, ”prvo stvorila pretorijansku Qardu, a potom redovnu vojsku i moćnu policiju koja je u čvrstini i žestini u 1-’berticidu prevazilazila caristički režim.“ U takvim uslovima ”moguća je gvozdena koncentracija vlasti ne samo u jednoj kategoriji lica, nego i u odredenim licima posmatranim kao jedinke: diktatura pojedinca, prema lenjinističkom izrazu“ (str. 159 španskog, tj. 84 italijanskog izdanja). Fahbri je tako pokazao kako ”istorija odnosa izmedu sovjeta i diktature nije, u stvarnosti, ništa više nego nova epizoda večite borbe izmedu slobode naroda i državne viasti“ (str. 168 španskog, tj. 90 italijanskog izdanja). Na nama savremenicima je da odgovorimo da li je Fabbri bio u pravu. Od tog odgovora zaviwsi i kakve ćemo pouke izvući iz sedam decenija razvoja onog socijalizma koji je nastao u znaku oktobarske revolucije.

1) Ovde, dakle, koristimo izdanje na španskom jeziku Dictadura y revolucloa, Editorial Argonauta, Buenos Aires, 1923, kao i italijansko Dittatura e rivoluzione, Edizioni L’Antistato, Cesena, 1971.

2) Kod Fabbrija str. 117-119 španskog, tj. 54-56 italijanskog teksta. Na našem jeziku upor. “Naredni zadaci socjetske vlasti”, u knjizi V. I. Lenjin: Izabrana dela, tom II, knjiga prva, Kultura, Beograd, 1950, str. 355 356.

3) Strana 120 španskog, tj, 57 italijanskog izdanja.

4) Lenjin: Sočinjenjija, drugo izdanje, Moskva, 1931-35, tom XXI, str. 399 i tod XXVI, str. 103.

5) La libertad se adquiere en la libertad y se afina y perfecciona ejercitándola libremente, str. 373 španskog teksta. U već korišćenom italijanskom izdanju ovaj pasus nedostaje (?).

6) La ciolenza e la rivoluzione, u Umanità Nova, 25. avgust 1921. Upor. i u knjizi Errico Malatesta-Vita e idee, a cura di V.Richards, Ed. "Collana Porro“, Catania, 1968, str. 60.